Обраћање предсједника Републике Српске на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида НДХ у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњoj Градини

Браћо и сестре,

уважени изасланиче предсједника Републике Србије Александра Вучића, предсједниче Владе господине Вучевићу,

српски члану Предсједништва госпођо Цвијановић,

уважени предсједниче Народне скупштине Црне Горе,

предсједниче Народне скупштине Републике Српске,

предсједниче Владе Републике Српске,

министри, посланици,

ваше екселенције амбасадори Руске Федерације, Србије, Израела, друге екселенције,

Ваше преосвештенство, ваше еминенције, потомци страдалих, драги народе.

Овдје се поново окупљамо на познатом мјесту под овим дрвећем, на овим ливадама и поред ове ријеке.

И увијек је само то довољно да знамо гдје смо и да знамо зашто смо овдје.

Знамо да је ово мјесто свето и да је постало свето зато што су га чинили наши мученици, њих преко 700.000 који су овдје мучки убијени на 57 начина, који не подразумијевају пушчано или неко друго зрно, него начин који је синоним за мучење, за умирање које траје, за патњу која се издржати не може.

Често, а и чули смо данас овдје, за Јасеновац да је то највећи подземни град, који Срби имају.

А може се тачније и рећи да је ово највећи град послије Београда. Наравно, мртви град, али уздигнут на патњи и уздасима 700.000 страдалих овдје у Јасеновцу, од чега је 500.000 Срба. Поново смо овдје да се молимо за њихове душе и да им кажемо да нисмо заборавили зло и да знамо шта је Независна Држава Хрватска и да знамо за планове који су проводили или хтјели и провели, а то је да једну трећину побију, да једну трећину раселе и једну трећину покатоличе. И у томе су успијевали и нису прекидали. Четири године усташког режима, који је очигледно био припремљен годинама прије тога.

Сви планови за систематско уништавање српског народа овдје настали су још када је Старчевић говорио о томе како су Срби народ зрео за сјекиру и они су ту сјекиру оштрили 100 година чекајући тренутак и он је за њих дошао те 1941. године и до 1945. године масовно је овдје сваки дан, су масовно убијали и зато су могли да кажу да је ово логор у којем су могли сви да стану и да је он без ограниченог капацитета. Ово је мјесто страшног злочина који се не памти ни у другим фашистичким логорима и када је по свједочењу Ели Визела, Јевреји у Аушвицу, организовали суђење Богу јер нису могли да вјерују да је дозволио такве муке и страдања, ми би могли да кажемо да су знали за Јасеновац, да за сваког оног који је починио било гдје злочин, мјесто служења, казне, смртне казне би било једино адекватно, а то је Јасеновац, за злочине који су учинили у то вријеме. Сјекире које су нас убијале, начине који су измишљали и мржња коју су имали, показало се као припадништво једног народа у то вријеме и веома мало припадника хрватског народа који се нису солидарисали са усташким режимом. Чак су недјељу 18. октобар, у којој је побијено 1.500 Срба овдје на овом мјесту, назвали „Света недјеља“. А по Хрватској и данас можете да налазите насеља која се зову „Света недјеља“, само мало треба да пропутујемо. Поново смо овдје да освјежимо наше колективно сјећање и да кажемо да Јасеновац не може да буде избрисан из сјећања овог народа и да не може да се за ово не чује и да не може, кад неко говори о томе, да се о томе не слуша. Често се питам да ли нас други чују. И данас кад сам овдје долазио један старији човјек ми каже: „Чују ли нас, Милораде?“. А ја сам схватио и схватам и сад овог тренутка да ми нисмо овдје очигледно да би нас неко ко није овдје и ко никад неће доћи овдје, да би нас чуо, него да нас охрабримо у сјећању и да отворено говоримо о свему ономе што се овдје десило.

Побили су нас, уништили, покушали да униште читав крај и колико пута морамо као сликовит доказ овим злочинама рећи да овим крајевима Крајине, Поткозарја, 25 година није било српског војника, јер није било дјеце мушке да оде у служење војног рока, а ишло се са 20 година или 18. Бол који несумњиво траје и данас код свакога ко држи до нашег народа неће устукнути и неће нестати, јер би то значило да смо се одрекли овдје жртава. И ми смо овдје да поручимо нашим прецима да смо свјесни њиховог мученичког страдања јединственог у историји, да искажемо све оно што је било ко овдје кроз молитве наших вјера, кроз оно што смо ми као званичници рекли да смо свјесни на који начин и како су страдали. Овдје смо да поручимо и младој генерацији да мора да зна ово због себе, не да то схвата као терет и зато се радујем што и поред силних перипетија заједно са Владом Србије и на приједлог предсједника Александра Вучића ћемо дефинитивно отпочети то једно, за ову генерацију, свето дјело. А то је да баш на овом мјесту изградимо монументални споменик наших укупних страдања не само у Јасеновцу, него свагдје тамо гдје нам је тешко доћи, гдје нас ограничавају и онемогућавају. Зато сам поносан на Републику Српску и зато знам, а и ви сви знате да није Република Српска на овом мјесту, не би ни ми били овдје. Спријечили би и да дођемо као што спрјечавају данас и представнике Руске Федерације да обиђу мјесто страдања Руса, којих је погинуло преко 28 милиона, Совјета је погинуло у Другом свјетском рату, а они су данас требали по њима по тој идеологији, Васкрсу из фашизма да буду на негативној страни историје. Данас, морамо да знамо да је света обавеза наших министарстава у свим нашим државама и Републици Српској, Србији, а ја ћу се усудити шта год ми рекли да кажем и да је Црна Гора наша, јер тамо живи значајан дио нашег народа и мора да има обиљежја које тај народ баштини и да Срби у Црној Гори нису црногорски Срби, нити смо ми босански Срби, нити су Срби из Хрватске хрватски Срби, нити не знам одакле. Те су само квалификације да би нас лакше подијелили и лакше уништили. Ми смо Срби припадници једног народа у историји и не можемо да будемо нико други и када страдамо и када живимо и када волимо и када побјеђује наша српска репрезентација на свим мјестима спортских и других надметања, ми смо Срби, јер вјерујемо у нашу српску православну вјеру, у нашу Српску православну цркву. Вјерујемо у наш идентитет и све оно што нама припада и никада нисмо мрзили никог другог и другачијег, давали слободе, били солидарни и увијек покушали да људски  помогнемо и данас је пред нама обавеза да другим и другачијим у нашим државама обезбиједимо сваку врсту слободе. Да им кажемо да немамо ништа против тога да буду своји на своме и немамо ништа против њиховог начина живота, али немојте ни покушати да више икада нама онемогућите да ми имамо свој начин живота, да се ми посвећујемо нашим жртвама, да ми живимо живот који желимо да славимо наше крсне славе и да пишемо нашом ћирилицом и говоримо српским језиком. Данас, пред свима нама овдје и када све говоримо што је историјска неминовност што је неминовно тачно онда морамо да знамо да су Срби народ мира и да данас највећи улог који улажемо као народ у цјелини јесте мир. Онда кад нас тлаче и када нам безочно отимају Косово и Метохију, када прогоне наше Србе са тог простора и када нам доскора, а и сада смо могли да чујемо у Црној Гори, не желе да подрже и прихвате наш идентитет. Када у Хрватској једнако тако сматрају нас мањинама, ево само требају да камуфлирају неку демократску по њима форму или када нам у Словенији не дају и поред чињенице да нас имa више негo других ни статус националне мањине. Када у Македонији отимају нашу цркву, ми морамо да кажемо да смо један народ и да хоћемо да живимо  у миру. Борићемо се против свих неправди.

Ми смо народ мира и ми ћемо тај мир обезбиједити, не само за нас већ и за друге, као што смо и обезбјеђивали слободу за друге на овим просторима кроз све вријеме и у Првом свјетском рату када је српска војска на Аранђеловдан 1918. године ушла у Бањалуку, она није донијела слободу и само Србима него свима који су живјели ту. Срби су направили и Словенију и Хрватску и живјели с њима да би на крају вијека они учинили све да сатанизују Србе и окриве за најстрашније ствари.

И данас имамо ситуацију да поново желе да нас криве. Данас кажу да су Срби они који су починили геноцид и покушавају да и ово мјесто чак конотирају, то је неупоредиво. Напросто зато, што они тамо хоће да прогласе тим мјестом, није се десио геноцид, а овдје се десио и зато је то неупоредиво.

Број можда и није важан, колико је важно ко се појављује иза свега тога. Сада док сам слушао овдје и долазио овдје, схватио  сам да Њемачка има велико искуство и велику традицију о спонзорисању разних ствари.

Она је спонзорисала Независну државу Хрватску. Она је спонзорисала усташки покрет. Она је спонзорисала убијање. Она је инспирисала убијања овдје. Усташе су били инспирисани или очекивањима од Нијемаца да би починили најстрашније злочине и данас је та Њемачка спонзор. Спонзор Резолуције које треба Србе, нас страдале овдје, моје претке да прогласе и ставе на тамну страну историје и они уживају у томе. Знам да то раде зато што је Милорад Додик унук и једног и другог дједа који су били овдје на Козари партизани. Схватио сам веома рано и замјерим што никада нису дошли у Јасеновац као партизани. Још као дијете то нисам никада разумио, како је могуће да пет Усташа води 2.000 наших људи на убијање и клање. Страх и остало све у том времену некако је могло да оправда, али једнако тако Срби су имали два антифашистичка покрета, партизански и отаџбински. Поносан сам на чињеницу да у овом посљедњем грађанском рату није било српске подјеле јер да јесте било Срби би начинили себи највеће зло. Зато је важно да будемо окупљени и да не дамо нашу слободу, али и да не дамо наш мир. Ми нећемо дозволити да се заборави или да не призовемо бол мајке која гледа како јој отимају дијете од годину дана и велики џак заједно са мачком везују на мртво и бацају у Саву. Каква је то смрт? То су радили на ево 57 избројаних начина убијали нас, клали и све оно што смо могли да чујемо овдје. Данас хоћу да кажем да смо уједињени више него икада, да како год да су хтјели да нас сатанизују и нешто да учине везано за ово око Уједињених нација, морам да кажем да су нас више ујединили. Никада више нисмо посвећени томе да покажемо праву истину као што је у овом тренутку. Предсједник Вучић, који несумњиво улаже највеће напоре у томе и ми, онолико колико можемо. 

Имамо више пријатеља него што ико може да замисли и никада их нисмо имали толико.

Оно питање које се поставља је неминовно! Како је могуће након те иницијативе и тог евентуалног срамног чина Уједињених нација који ће евентуално доћи? Како је могуће да наставимо с Бошњацима, да доносимо политичке одлуке о неком заједничком животу? Којем заједничком животу? Да ли стварно мислите да смо ми овдје људи којима ви можете да урадите овдје шта хоћете? Да нас покољете овдје, да не знам шта да нам овдје урадите и да очекујете да ми кажемо, па добро десило се, идемо даље! Не, не идемо даље! Наћи ћемо начин како да идемо даље! То што су муслимани жељели да нам учине је историјска одговорност, то нема никакве везе с нашим међусобним односима.

Стално нам говоре, индивидуална кривица! Па, ето, имате индивидуалну кривицу! Шта год ја да мислио о пресудама, оне су донешене, индивидуално одредиле кривицу. Шта сад хоћете? Резолуцију? То је политички документ. Као што скупштина, Генерална скупштина, политичко тијело и она може само да донесе политичке одлуке. Политичко мотивисано спонзорисањем Њемачке. Њемачке, која јесте овдје дошла 1941. године тенковима, сада дошла путем лажног Шмита да нам наметне и отима имовину и да покуша да нас поново подреди неким другим. Када заврши с Републиком Српском и Косовом онда ће кренути на Србију. Зато ми овдје данас бранимо не само Републику Српску, него заједно с Србијом бранимо интересе српског народа и чинићемо то без оклијевања. Свидјело се то коме или не! Једино до кога ми је стало да се свидим, то је вама, који сте овдје! Никоме више! Ни Шмиту ни било којем неком амбасадору нити било којим великашима који не знају ни гдје се налазимо нити желе да нас чују, али увијек им неко подвали и наставе даље с истим плановима од 100 и више година уназад. Зато ћемо идуће године, када је пуних 80 година од пробоја, ову манифестацију овдје учинити још већом. Увјерен сам да ћемо тада бити сви овдје на окупу, поново ми из Републике Српске, предсједник Вучић и његов тим, покушаћемо да замолимо и предсједника Израела да дође. Да буде његова светост овдје. Да будемо сви ми у далеко већем броју и да кажемо: „Ми смо народ који је страдао, ми смо народ слободе и народ мира“.

Зато нека живи Република Српска, нека живи Србија! Нека живи српски народ и сјећање на страдање! Морамо бити солидарни и за страдањима који се одвијају у овом тренутку и било гдје у свијету. Безочни напад Хамаса, убијао је недужне цивиле, жену и дјецу. Данас, видимо да је Русија у оружаном сукобу који није жељела, који је био наметнут. Тамо страдају људи и нама је жеља да то што прије престане и да се свако осјећа сигурним, а да би то престало, морају се склонити ови велики. Да оду у неку историју која је достојна само њима.

Дакле, нека живи Република Српска, нека живи Србија, српски народ и никада, никада не смијемо заборавити шта су нам урадили!